Evo nas na prvom stajanju. Malo grozdjica i nekog (dosta dobrog) "sportskog" napitka. Bicikli su i dalje teski.
Ovo je jedna (meni) poznata trgovina. Svaki put stanem kod nje. U sklopu iste su i kafic, benzinska i bankomat.
Samo neki djed. (ovo mi je Marin rekao da slikam).
I opet moj bicikl...
Dosli smo nekako i do Karlovca. Ima jedna uzbrdica prije skretanja za bolnicu koju smo pregurali. Spustanac do onog dijela prije skretanja za Dugu Resu i onda poslastica za kraj dana, uspon kod Duge Rese. Nikad ga nisam volio. Ovaj put mi se iz nekog razloga cinio manje napornim nego inace. Oko 19:20 napokon stizemo do prijateljeve vikendice na cijoj terasi cemo prespavati. Mrtav sam umoran. Sve me boli i nije mi ni do cega. Polako me hvata strah sto ce biti sutra. Vremenska prognoza je vrlo losa. Podizemo satore, Marin radi veceru. Jedemo, pricamo, popijemo pivo i u krpe.
Iako je vreca u kojoj sam spavao namijenjena za do nule i iako sam se jos pokrio s drugom vrecom, smrzao sam se. Uopce se zapravo nisam naspavao. Pred jutro sam jos obukao neku majicu dugih rukava ali bilo je prekasno. Ustao sam poslije Marina i shvatio da imam problema s neispavanoscu, bolovima u misicima i ledjima i opcom demotivacijom. Doruckovali smo i spremili se.
Voznja je pocela kisicom a nastavila se stalnom promjenom kisa/ne kisa. Potpuno sam se uznojio ispod kabanice. Na nizbrdicama mi je bilo ledeno a na usponima sam se kuhao. Uz sve to jos odvratan, uporan vjetar u prsa. Pridodamo li tome bolove u cijelom tijelu i marinovo nerazumijevanje za moju potrebu za jutarnjom kavom, nije tesko zakljuciti da sam poceo razmisljati o odustajanju....
Taj dan smo se dogovorili da Marin ode naprijed i povremeno me ceka. Ovdje odmaram sam. Razmisljam i vazem. Vozim, razmisljam, znojim se pa smrzavam, stajem, pijem vodu i zvacem grozdjice pa onda sve ispocetka..Ogromna nakupina koncentriranih negativnih faktora napokon odlucuje o odustajanju od nastavka zajednickog putovanja s Marinom.
Javljam mu radio vezom da stane. Nakon desetak minuta ga stizem i priopcavam mu svoju odluku. Dijelimo neke stvari..
..i Marin odlazi dalje a ja se okrecem i vracam nazad u Donji Zvecaj.
ono sto su malo prije bile nizbrdice, sada su postale uzbrdice.. 
Generalski stol..
Ubrzo dolazim do kafica u kojem smo Marina i ja prije dvije godine popili jutarnju kavu drugog dana putovanja prema Zadru (to se putovanje takodjer nalazi na ovom blogu). Odmah sve postaje bolje. Sam sam. Stajem gdje hocu i koliko hocu. Razgovaram s nekim lokalnim ljudima koji su svratili na pivu. Odem (napokon) na wc i nastavljam dalje prema Zvecaju.
Vracam se na terasu vikendice i ponovo podizem mali kamp. Malo je pusto bez Marina ali znam zasto sam se vratio. Pada noc i razmisljam sta cu sve obuci.. Ne zelim se opet smrznuti.
Ovo je jutro. Naravno da sam se opet probudio zaledjen. I onda jos ova magla... Dan provodim u razmisljanju i pokusajima punjenja mobitela. Google maps, mail, chat i internet stvari su bez kojih sam pomalo izgubljen. Na zalost nikako ne mogu napuniti mobitel. Ni preko minijaturnog rucnog generatora, ni preko solarnog punjaca a ni preko obicnog 220V punjaca. Na kraju zakljucujem da mi je otisla uticnica punjaca na mobitelu. S alatom za bicikl, ovo ne mogu popraviti..
Vecera.
U jednom mi je trenutku bilo toliko hladno da sam se odlucio probati grijati na kamen zagrijan na plinskom kuhalu. Za divno cudo, vec nakon par minuta, sator se toliko zagrijao da sam mogao biti samo u majici kratkih rukava i gacama. Dobro za znati. Jedino treba jako paziti da se sator ne zapali :D
Drugo jutro sam odlucio da se moram vratiti. Mobitel vise nisam mogao ni upaliti. To je bilo previse. Zelja za putovanjem dovela me u jednom trenutku do razmisljanja da cak odem do Karlovca pa preko Plitvica prema jugu i da se negdje prikljucim Marinu. Sto zbog mobitela, sto zbog umora s jedne strane ali najvise zbog marinovog bezuvjetnog zrtvovanja putovanju a sto nije kompatibilno s mojim poimanjem bicikliranja, odlucujem se za povratak u Zagreb.
Dosta lijep dan za bicikliranje ugostio me na zavrsnih stotinjak kilometara ovog kratkog puta. Imao sam dovoljno slobode i vremena za nekoliko stajanja i vise nego dovoljno za prociscavanje misli oko vlastitog shvacanja putovanja biciklom.
